Pogibija crnogorskih komita u Rubežima kod Nikšića, dogodila se u petak 28. decembra 1923. godine u Šćepan Dolu u Rubežima kod Nikšića. Tada su likvidirani crnogorski komiti na brutalan način od strane srpske vojske i žandarmerije pod komandom srpskog žandarmerijskog kapetana i komandanta nikšićke žandarmerije Milana Kalabića.

Odgovorni za njihovo ubistvo smatraju se, pored izvršioca, sreski načelnik Živko Kosović i veliki župan Milovan Džaković. Po dostupnim izvorima iz štampe, literature i svjedočenja savremenika, komiti su se junački branili protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja. U tim borbama poginuli su komiti: Savo Raspopović, Mujo Bašović, Petar Zvicer, Marko Raspopović, Miloš Kovačević, Majo (Mado) Vujović, Jovo Krivokapić, Andrija Pejović, Golub Vujović, Miloš Pejović i Radovan Bigović. U određenim izvorima tvrdi se da Majo (Mado) Vujović tada nije poginuo, ali da je bio u grupi, te da je uspio bjekstvom da se spasi. Majo (Mado) Vujović je prema određenim izvorima poginuo 25. januara 1925. godine kod Ožegovice. U nekim izvorima se navodi da je poginuo 2. septembra 1925. god. u Baljcima, blizu Bileće.

Iako se na fotografijama objavljenim sa mrtvim komitama nalazi 11 leševa moguće je potvrditi identitete najviše devetorice: SAVO RASPOPOVIĆ, vojvoda, rođen 1879. u Martinićima, završio vojnu akademiju; ucijenjen na 100.000 dinara; MILUTIN BAŠOVIĆ, takođe ucijenjen na 100.000 dinara, vojvoda, sa nadimkom Mujo, rođen 1893. u Pošćenju – Drobnjaci, potomak širega bratstva Kosovčića, iz kojih su trojica Bašovića bili serdari crnogorski: Savo, Milutin i Đorđije; PETAR ZVICER, rođen 1896. u Rokočima – Cuce, Srbi mu ubili i žive spalili troje đece, suprugu Zagorku, majku Anđu, brata Vidaka (13 godina) i sestru Planu (20 godina); RADOVAN BIGOVIĆ, rođen 1901. u Cucama; GOLUB VUJOVIĆ sa Čeva; MILOŠ KOVAČEVIĆ, iz Kovačke doline – oko 2 km śeverno od centra Žabljaka, bratstvenik Joka Kovačevića, iz doba Austro-Ugarske poznatoga komite ubijenoga 1918. god; JOVO KRIVOKAPIĆ, rođen 1887. u Cucama; STEVO BOŽOVIĆ iz Erakovića i KRSTO-KIĆUN POPOVIĆ iz Cuca.

Borba crnogorskih komita odvijala se na lokaciji Zmajevica Han, konkretno Šćepan Dolu, kod kuće mještanina Marka Draškovića, koji je bio jatak boraca Za Pravo, Čast i Slobodu Crne Gore; jedan Markov rođak, Jošo Drašković, poginuo je prije toga događaja kao komita. Marko Drašković je bio jatak vojvode Milutina Bašovića. Komiti su kod njega zakucali oko ponoći 27/28. decembra 1923. god.

Nakon što je boj bio okončan, žandarmi su „mrtva i izmasakrirana tijela položili u jedna kola“ i prenijeli ih Nikšić. Uhapšeni su jataci, Marko Drašković i Blažo Pejaković.

Emigrantski „Amerikanski Glas Crnogorca“ izvještava 6. februara 1924. god. o tome što su žandarmi činjeli „sa Raspopovićem i njegovim društvom, sa mrtvim tijelima“.

„Oči su im vadili, noseve su im odsijecali bajonetima, utrobice su im vadili, lice svakome su nagrdili, svakome sa bajonetima tijelo isparali, tako su im tijela nagrdili, od kako istorija čovječanstva na šaru zemaljskome pamti, niko niskim nije tako učinjeo kao što su oni sa Raspopovićem i njegovim društvom“.

Marka-Maja i ondašnja srpska štampa imenuje kao – Mada. Čak i ako 28. decembra 1923. god. Majo Vujović nije bio opkoljen u Rubežama, on će i za pogibije 11 svojih saboraca, sada sa novom komitskom družinom, ubrzo početi da se sveti.

Fotografiju izmasakriranih komita ispred Saborne crkve SV. Vasilija Ostroškog u Nikšiću objavio je beogradski “Ilustrovani list” od 20. januara 1924. godine, u broju 3 na strani 2. Tu jezivu sliku ubijenih crnogorskih komita prenio je i engleski list “Dejli grefik”. Iza toga, u Donjem domu britanskog parlamenta poslanik Morel je, povodom ovog zločina, 20. februara 1924. godine postavio pitanje “o ucjenjivanju i ubijanju boraca za nezavisnost”. Vlasti Kraljevine SHS uputile su demanti, kojeg je objavio uticajni list “Dejli telegraf”, u kojemu se navodi da su pobijeni sa slike bili samo “obični razbojnici”. Potpuno lažno je bilo oficijelno saopštenje beogradskog Presbiroa da je Petra Zvicera “ubio sam crnogorski narod”, kako je navedeno. To je čak objavio i engleski ugledni list “Tajms”.

IZVORI: Novak Adžić: Crnogorski junak Savo Raspopović i Vladimir Jovanović: Prije 93 godine: Pogibija 11 komita kod Nikšića

Na Trgu Save Kovačevića u Nikšiću, danas je svečano otkriven spomenik posvećen svim crnogorskim komitama 1916-1929. koji su se borili za pravo, čast i slobodu Crne Gore.

Predsjednik Crne Gore Milo Đukanović na otkrivanju spomenika posvećenom svim crnogorskim komitama 1916-1929. koji su se borili za pravo, čast i slobodu Crne Gore u Nikšiću, kazao je da Crna Gora danas odaje priznanje komitima za njihovo antičko junaštvo. Danas otkrivamo spomenik Crnogorskim komitima - borcima za slobodu Crne Gore u vrijeme austrougarske okupacije u Velikom ratu, i borcima za odbranu njenog državnog dostojanstva nakon nasilnog pripajanja Srbiji 1918. Ljudima koji nijesu pristajali ni na tuđinsko, ni na savezničko ropstvo i poniženje. Koji nijesu pristali da Crne Gore više ne bude, da se poništi njena velika istorija.

Svečanosti je prisutvovao Arhiepiskop Cetinjski i Mitropolit Crnogorski Mihailo, arhimandrit Boris Bojović, paroh nikšićki, sa svještensktvom CPC, koji su osvještali spomenik komitima koji su se borili za pravo, čast i slobodu Crne Gore 1916-1929. Otvaranju spomenika komitima u Nikšiću, prisustvovali su predstavnici javnog i kulturnog života, kao i veliki broj građana. Ceremonija je počela intoniranjem crnogorske himne. Iz okupljene mase čuli su se povici “Nikad više 1918”.

Spomenik je djelo akademskog vajara Sretena Milatovića, kombinacija je bijelog autohtonog nikšićkog kamena i stakla. Visok je skoro tri metra. Spomenik ima dva kamena stuba koji predstavljaju komitske pokrete, dok je između njih stakleni stub kao simbol savremene Crne Gore. Stubovi su na vrhu spojeni kamenom gredom u obliku crnogorske kape sa komitskim grbom, dok na Spomeniku piše “U slavu crnogorskih komita koji su se borili za pravo, čast i slobodu Crne Gore 1916-1929”.

U Episkopskom domu Crnogorske pravoslavne crkve (CPC) u Nikšiću, u kapeli Svetoga Đorđa, juče, na Aranđelovdan, obavljeno je prvo vjenčanje. Brak su sklopili Đukanović Zoran i Đurović Milica.

Tom prilikom paroh nikšićki, arhimandrit Boris Bojović, kazao je da blagodari velikom Bogu na daru kojim je ukrasio ovaj grad – kapeli Crnogorske Pravoslavne Crkve – u kojoj, po prvi put nakon 1918. godine, Crnogorci mogu da se pomole Bogu, vjenčaju i krste.

Vjenčanje odnosno sveta tajna braka je molitveni čin, kojim se u pravoslavnoj crkvi sjedinjavaju dvoje ljudi za čitav život.

Prema pravilu, obred vjenčanja u crkvama se obavlja u toku prijepodneva, jer tada se sunce rađa i napreduje. Simbolika obreda vjenčanja: voštane svijeće simbolizuju čistotu i vječnu svjetlost carstva nebeskog, burme na četrvtom prstu desne ruke, simbolizju vječnost bračne zajednice i vjernost do kraja života, kruna takođe predstavlja vječnost bračne zajednice, krug bez prekida, zajednička čaša, zamjena je za svetu tajnu pričešća, mladencima se tokom vjenčanja platnom vezuju desne ruke i to je čin koji simbolizuje vječitu životnu vezanost.

Delegacija Ukrajine sa predstavnicima Savjeta Evrope koji su u radnoj posjeti Crnoj Gori, posjetila Parohiju nikšićku Crnogorske crkve. U Episkopskom dvoru Crnogorske crkve u Nikšiću, smještenom u ljetnjikovcu kralja Nikole, podignutom 1880. godine, dočekao ih je arhimandrit Boris Bojović. Otac Boris, pozdravio je visoke goste, i poželio im dobrodošlicu i izrazio zadovoljstvo i zahvalio im na posjeti Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi.

U govoru, istakao je veze između Ukrajinskog i Crnogorskog naroda kao i naše dvije sestrinske crkve, ističući da se Crnogorska crkva moli za konačni mir u Ukrajini, i da se iskreno raduje tomosu koji će Vaseljenska ubrzo uručiti Kijevskoj patrijaršiji. Ispred delegacije Ukrajine, zahvalio se Igor Stokoz, prestavnik Donjecke državne administracije. Na kraju, kazao je, da će tomos dati podsticaja da dvije sestrinske crkve, Crnogorska i Ukrajinska, uspostave još plodonosniju saradnju, na sreću naša dva naroda i dvije pravoslavne crkve.

Princ Nikola Petrović Njegoš posjetio je sjedište episkopije ostroško-nikšićke, neposredno poslije zvaničnog otvaranja Episkopskog doma u Nikšiću – Ljetnjikovca kralja Nikole. Princa je dočekao arhimadnrit Boris Bojović u prisustvu Sonje Nikčević i Marka Radojević, potpredsjednika Opštine Nikšić.

Prilikom obilaska objekta princ Nikola je izrazio svoje divljenje kvalitetom izvedene rekonstrukcije Ljetnjikovca kralja Nikole u Nikšiću, čije je projekat urađen u skladu sa preporukama Uprave za kulturna dobra Vlade Crne Gore.

Princ Nikola je upoznao domaćine sa radom Fondacije Petrović Njegoš koja je osnovana sa ciljem poboljšanja i unaprijeđenja kvaliteta života stanovnika Crne Gore i opšte društvene situacije u zemlji.  Od 2012. godine, kada je osnovana, Fondacija podržava i razvija projekte kroz saradnju sa brojnim partnerima iz državnog i privatnog sektora. Oblasti u kojima Fondacija usmjerava svoje djelovanje podijeljene su u tri programske cjeline: solidarnost, zaštita životne sredine i održivi razvoj, i kultura, istorija i edukacija.

Danas je u Nikšiću obilježen završetak radova na rekonstrukciji kulturnog dobra Ljetnjikovac kralja Nikole, koji je Opština Nikšić ustupila na korišćenje Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi za potrebe Ostroško-nikšićke episkopije.

Na svečanosti je govorio ministar kulture Aleksandar Bogdanović, koji je u svom obraćanju istakao da je Nikšić grad bogate kulturne tradicije, na čijoj teritoriji se nalaze neki od najznačajnijih segmenta crnogorske kulturne baštine.

"Njena raznovrsnost nam svjedoči o burnoj i kompleksnoj istoriji ovog prostora, na kom su brojne kulture ostavile trag. Svo to nasljeđe Opština Nikšić i Država Crna Gora čuvaju i štite za buduće generacije, kao važan faktor crnogorskog nacionalnog bića i dugoročni resurs za očuvanje naših identitetskih osobenosti.  Znamo da u njima duhovna dimenzija ima posebno mjesto, ono u kojem se osjećanje pripadnosti manifestuje u intuitivnim slojevima bića, a takvo osjećanje je kod Crnogoraca istrajavalo i u najtežim egzistencijalnim iskušenjima. Zato ne čudi što su naši preci borbu za slobodu tako često poistovećivali sa borbom za vjeru. Upravo nas zbog toga raduje činjenica što će ovim objektom raspolagati Crnogorska pravoslavna crkva, ona koja čuva našu istinsku i autentičnu duhovnost.”, rekao je Bogdanović.

“Gradnjom ovog ljetnjikovca, prvog objekta koji je u Nikšiću izgrađen za potrebe državnog aparata, Kralj Nikola je pokazao duboku svijest o državotvornom uobličenju tadašnjeg prostora Crne Gore, koje je u velikoj mjeri definisano materijalnim i graditeljskim dokazima razvoja kraljevine. Zato danas, obnavljanjem ovog objekta, ispunjavamo dug prema onima koji su u jednoj složenoj epohi pokazali visoku vizionarsku i državotvornu svijest,” dodao je ministar Bogdanović.

Na svečanosti je govorio i Mitropolit Mihailo koji je naveo da će u Ljetnjikovcu kralja Nikole biti smješteno sjedište Ostroško-nikšićke episkopije. Posebno je zahvalio Opštini Nikšić što je navedeno zdanje ustupljeno na korišćenje Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi.

Mitropolit CPC Mihailo, istakao je zadovoljstvo što je otvoren rekonstruisani ljetnjikovac, napominjući da je ovo značajan objekat za Crnu Goru i sve Crnogorce.

„Ovo je teritorija Crnogoraca, i svih građana koji Crnoj Gori žele dobro. Siguran sam, iako neki misle da je ovo njihova teritorija, nikad nije ni bila, nego crnogorska. Mislim da je pravo vrijeme kad smo se probudili i utvrdili i saznali da je ovo teritorija Crnogoraca, i svih građana Crne Gore koji joj žele dobro. Ne može ovdje niko se širiti ni šepuriti da govori ono što ne priliči crnogorskim građanima i crnogorskoj istoriji“, rekao je mitropolit.

Arhimandrit Crnogorske pravoslavne crkve Boris Bojović je u svom obraćanju naveo da je jako puno vremena, požrtvovanja i rada uloženo da se objekat dobije, zahvaljujući posvećnosti Opštine Nikšić, kao i svih donatora koji su učešćem u rekonstukciji objekta dokazali da su prijatelji CPC i Crne Gore.

"Opštini se zahvaljujemo jer je znala kako da Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi dodijeli prvi istorijski i prvi državni objekat u ovom gradu.”, naglasio je Bojović.

Na današnjoj svečanosti priređen je i bogat kulturno umjetnički program.

Дедеићи су старином са Чева. Иселили су се у Добриловину половином XVI вијека.

Михаило (Мираш Дедеић), по националности Црногорац, рођен је 8. новембра 1938. године у селу Рамово ждријело, срез шаранско-шавнички, од оца Млађена и мајке Савете (рођене Делибашић). Крштен у селу Кршу 20. новембра 1938. године у цркви Св. Преображења Господњег. Крштење је обавио свјештеник Нико Павићевић. Кум на крштењу је био Крсто Бајчета. Крштеницу је издао 17. маја 1984. године, под бројем 5, свјештеник Парохије шаранске Митар Лопушина.

Завршио поламатуру у Томашеву - Шаховићи. Похађао два разреда Богословије у Призрену. Због националнога изјашњавања као Црногорац, морао је напуштити богословско школовање у Призрену. Уписао је и завршио Реалну класичну гимназију у Призрену. Студирао је педагогију на Приштинском универзитету, а по благослову Рашко-призренскога епископа Господина Павла (пређашнјег Српскога патријарха) уписује се на Теолошки факултет у Београду 16. септембра 1965. године. На истом факултету је дипломирао 1969. године.

По завршетку Теолошкога факултета, Свети Синод Српске православне цркве поставља га актом број 4824/зап. од 11. новембра 1969. године, за суплента монашке школе у Манстиру Острог. Декрет о томе потписује Српски патријарх Герман. Укида му се радно мјесто у монашкој школи у Острогу актом број 3359/зап. 628, од 6. октобра 1970. године. Одлуку о томе донио је Свети Синод Српске православне цркве.

Декан Теолошкога факултета у Београду, проф. др Чедомир Драшковић шаље га у Рим на Папски орјентални институт. Постдипломске студије на овоме Институту завршава 26. јуна 1973. године. Против његових студија у Риму био је Митрополит Црногорско-приморске епархије Српске православне цркве у Црној Гори, Господин Данило (Дајковић). Међутим, на интервенцију проф. др Ивана Жужека, познатога католичкога канонисте, Митрополит Данило накнадно је дозволио његове студије.

На Папском орјенталном институту у Риму поднио је захтјев за рад на докторској дисертацији код проф. др Лесковца, иначе Словенца. Међутим, професор није примио поменути захтјев због тога што је подлегао подвалама и клеветама тадашњих српских архимандрита.

Након завршетка постдипломских студија у Риму, на позив Митрополита Московскога Филарета похађао је постдипломске студије и на Руској духовној академији Светога Сергија у Загорску. На тој академији је пријавио докторску дисертацију. Рад на њој је био спријечен јер је Српски Патријарх Герман прекинуо његове постдипломске студије, због клевета које су долазиле из кругова Српске православне цркве против њега. Краће вријеме је боравио, због породичнијех проблема, у Црној Гори, након чега му је Српска православна црква забранила повратак у Русију.

На приједлог редовнога професора Теолошкога факултета у Београду, др Чедомира Драшковића, актом број 9 од 31. јануара 1975. године, упућен је захтјев да му се дозволи рад у Државном архиву СССР. На приједлог академика и секретара САНУ, проф. др Васе Чубриловића дозвољава му се рад у Државном архиву СССР, код академика и директора Архива проф. др Мазајева. На приједлог Лењинградске духовне академије, ректора и професора, архимандрита Кирила, дозвољава му се рад у Библиотеци Шћедрина у Лењинграду (број акта 489, од 18. јуна 1975. године). Академик Васа Чубриловић, актом Ф.34/16-26, од 12. октобра 1976. године, овлашћује га као постдипломца Београдскога универзитета на катедри за историју, да обави избор докумената у архиву у Трсту, а који се односе на вријеме од XVI до XVIII вијека.

Српски академик проф. др Радован Самарџић, актом Н.236/1 од 19. априла 1982. године тражи одобрење да му се омогући рад у Државном архиву Италије. По препоруци професора Самарџића дозвољава му се рад у Министарству спољних послова Италије у Риму. Бави се научним радом на прикупљању архивске грађе и у Ватиканскоме архиву и архиву Пропаганда фиде, као и Државном архиву у Венецији.

Упутио је молбу за замонашење Митрополиту црногорско-приморскоме Данилу, који је актом број 384/И од 6. јуна 1984. године донио одлуку да се прими у један од манастира за припрему монашења. Митрополит Данило на савјет који је дошао из Српске православне цркве, из Београда, мијења ту одлуку и актом број 384/И-Д-1 од 6. јуна 1984. године, доноси одлуку да се обрати својему епископу за одобрење ступања у монашки чин, из разлога што не припада Црногорско-приморској епархији Српске православне цркве. Митрополит Данило актом број 496/И. Д. -1., наређује да напушти Манастир Острог у року од пет дана, под пријетњом принуднога извршења.

Никада није био свјештеник Српске православне цркве.

Рукоположен за ђакона, 29. јуна 1988. године, а ćутрадан (30. јуна 1988. године) рукоположен за свјештеника. Рукополагање за ђакона и свјештеника, обављено је у Бечу, у цркви Св. Тројице, од стране Митрополита Аустрије и егзарха Италије и Мађарске Хризостома, уз пратњу епископа Аустријскога Михаила Христопулиса, грчкога архимандрита Свете Горе, архимандрита рускога и бугарскога и уз присуство великога броја вјерника. Рукополагање је обављено по одлуци Цариградскога Патријарха Димитрија I. Након смрти Патријарха Димитрија I, наслиједио га је Патријарх Вартоломеј I, под чијом је јурисдикцијом био све до званичне и неопозиве оставке у Грчкој православној цркви у Риму.

У Риму произведен у чин архимандрита. На црногорскоме народноме збору на Цетињу, 6. јанура 1997. године, предложен и изабран за поглавара Црногорске православне цркве. У цркви Св. Параскеве у Софији, 15. марта 1998. године, хиротонисан за епископа од стране Патријарха Бугарскога Пимена и седам митрополита и епископа Бугарске православне цркве. На Цетињу, 31. октобра 1998. године, интронизован је за Митрополита Црногорске православне цркве, уз присуство епископа Бугарске православне цркве и неколико хиљада вјерника и поштовалаца Црногорске православне цркве.

Неопозиву оставку у Грчкој православној цркви у Риму (Св. Андрија Првозвани) подноси Венецијанскоме Митрополиту Генадију, 27. јануара 1997. године. Неопозиву оставку подноси Васељенскоме Патријарху Вартоломеју I. Оставку је потписао 8. фебруара 1997. године изасланик Васељенскога Патријарха, Митрополит Меликтон. До званичне и неопозиве оставке Васељенска Патријаршија и Грчка Митрополија у Риму нијесу имале ниједнога писанога документа који би био приговор на његову свјештеничку службу. Са Грчком Митрополијом у Риму води судски спор, поводом остваривања права из раднога односа.

Васељенски Патријарх Вартоломеј I у договору са Српском православном црквом, против свијех црквенијех закона, правних и моралних норми, доноси одлуку о његовоме искључењу из цркве, 9. априла 1997. године.

Митрополит Михаило био је лични пријатељ са Његовим Величанством краљем Италије, сином краља Виктора Емануела II и краљице Јелене (ћерке црногорскога краља Николе), Умбертом II. Радио је у архиву његове резиденције Вила Италија, у маломе градићу Каскаису, на периферији Лисабона у Португалији. У Вили Италија радио је на прикупљању историјске грађе о краљици Јелени, а које документе и данас посједује. Са краљем Умбертом II састао се пет пута. Краљ Умберто II му је препоручио да у књизи о краљици Јелени, ако је буде икада написао, унесе да је он лично пола Црногорац, а пола Талијан.

Говори талијански, руски и грчки језик, служи се француским а преводи са латинског. Привремена резиденција је у Владичанском дому на Цетињу, до преласка у Цетињски манастир.