Pogibija crnogorskih komita u Rubežima kod Nikšića, dogodila se u petak 28. decembra 1923. godine u Šćepan Dolu u Rubežima kod Nikšića. Tada su likvidirani crnogorski komiti na brutalan način od strane srpske vojske i žandarmerije pod komandom srpskog žandarmerijskog kapetana i komandanta nikšićke žandarmerije Milana Kalabića.

Odgovorni za njihovo ubistvo smatraju se, pored izvršioca, sreski načelnik Živko Kosović i veliki župan Milovan Džaković. Po dostupnim izvorima iz štampe, literature i svjedočenja savremenika, komiti su se junački branili protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja. U tim borbama poginuli su komiti: Savo Raspopović, Mujo Bašović, Petar Zvicer, Marko Raspopović, Miloš Kovačević, Majo (Mado) Vujović, Jovo Krivokapić, Andrija Pejović, Golub Vujović, Miloš Pejović i Radovan Bigović. U određenim izvorima tvrdi se da Majo (Mado) Vujović tada nije poginuo, ali da je bio u grupi, te da je uspio bjekstvom da se spasi. Majo (Mado) Vujović je prema određenim izvorima poginuo 25. januara 1925. godine kod Ožegovice. U nekim izvorima se navodi da je poginuo 2. septembra 1925. god. u Baljcima, blizu Bileće.

Iako se na fotografijama objavljenim sa mrtvim komitama nalazi 11 leševa moguće je potvrditi identitete najviše devetorice: SAVO RASPOPOVIĆ, vojvoda, rođen 1879. u Martinićima, završio vojnu akademiju; ucijenjen na 100.000 dinara; MILUTIN BAŠOVIĆ, takođe ucijenjen na 100.000 dinara, vojvoda, sa nadimkom Mujo, rođen 1893. u Pošćenju – Drobnjaci, potomak širega bratstva Kosovčića, iz kojih su trojica Bašovića bili serdari crnogorski: Savo, Milutin i Đorđije; PETAR ZVICER, rođen 1896. u Rokočima – Cuce, Srbi mu ubili i žive spalili troje đece, suprugu Zagorku, majku Anđu, brata Vidaka (13 godina) i sestru Planu (20 godina); RADOVAN BIGOVIĆ, rođen 1901. u Cucama; GOLUB VUJOVIĆ sa Čeva; MILOŠ KOVAČEVIĆ, iz Kovačke doline – oko 2 km śeverno od centra Žabljaka, bratstvenik Joka Kovačevića, iz doba Austro-Ugarske poznatoga komite ubijenoga 1918. god; JOVO KRIVOKAPIĆ, rođen 1887. u Cucama; STEVO BOŽOVIĆ iz Erakovića i KRSTO-KIĆUN POPOVIĆ iz Cuca.

Borba crnogorskih komita odvijala se na lokaciji Zmajevica Han, konkretno Šćepan Dolu, kod kuće mještanina Marka Draškovića, koji je bio jatak boraca Za Pravo, Čast i Slobodu Crne Gore; jedan Markov rođak, Jošo Drašković, poginuo je prije toga događaja kao komita. Marko Drašković je bio jatak vojvode Milutina Bašovića. Komiti su kod njega zakucali oko ponoći 27/28. decembra 1923. god.

Nakon što je boj bio okončan, žandarmi su „mrtva i izmasakrirana tijela položili u jedna kola“ i prenijeli ih Nikšić. Uhapšeni su jataci, Marko Drašković i Blažo Pejaković.

Emigrantski „Amerikanski Glas Crnogorca“ izvještava 6. februara 1924. god. o tome što su žandarmi činjeli „sa Raspopovićem i njegovim društvom, sa mrtvim tijelima“.

„Oči su im vadili, noseve su im odsijecali bajonetima, utrobice su im vadili, lice svakome su nagrdili, svakome sa bajonetima tijelo isparali, tako su im tijela nagrdili, od kako istorija čovječanstva na šaru zemaljskome pamti, niko niskim nije tako učinjeo kao što su oni sa Raspopovićem i njegovim društvom“.

Marka-Maja i ondašnja srpska štampa imenuje kao – Mada. Čak i ako 28. decembra 1923. god. Majo Vujović nije bio opkoljen u Rubežama, on će i za pogibije 11 svojih saboraca, sada sa novom komitskom družinom, ubrzo početi da se sveti.

Fotografiju izmasakriranih komita ispred Saborne crkve SV. Vasilija Ostroškog u Nikšiću objavio je beogradski “Ilustrovani list” od 20. januara 1924. godine, u broju 3 na strani 2. Tu jezivu sliku ubijenih crnogorskih komita prenio je i engleski list “Dejli grefik”. Iza toga, u Donjem domu britanskog parlamenta poslanik Morel je, povodom ovog zločina, 20. februara 1924. godine postavio pitanje “o ucjenjivanju i ubijanju boraca za nezavisnost”. Vlasti Kraljevine SHS uputile su demanti, kojeg je objavio uticajni list “Dejli telegraf”, u kojemu se navodi da su pobijeni sa slike bili samo “obični razbojnici”. Potpuno lažno je bilo oficijelno saopštenje beogradskog Presbiroa da je Petra Zvicera “ubio sam crnogorski narod”, kako je navedeno. To je čak objavio i engleski ugledni list “Tajms”.

IZVORI: Novak Adžić: Crnogorski junak Savo Raspopović i Vladimir Jovanović: Prije 93 godine: Pogibija 11 komita kod Nikšića

Na Trgu Save Kovačevića u Nikšiću, danas je svečano otkriven spomenik posvećen svim crnogorskim komitama 1916-1929. koji su se borili za pravo, čast i slobodu Crne Gore.

Predsjednik Crne Gore Milo Đukanović na otkrivanju spomenika posvećenom svim crnogorskim komitama 1916-1929. koji su se borili za pravo, čast i slobodu Crne Gore u Nikšiću, kazao je da Crna Gora danas odaje priznanje komitima za njihovo antičko junaštvo. Danas otkrivamo spomenik Crnogorskim komitima - borcima za slobodu Crne Gore u vrijeme austrougarske okupacije u Velikom ratu, i borcima za odbranu njenog državnog dostojanstva nakon nasilnog pripajanja Srbiji 1918. Ljudima koji nijesu pristajali ni na tuđinsko, ni na savezničko ropstvo i poniženje. Koji nijesu pristali da Crne Gore više ne bude, da se poništi njena velika istorija.

Svečanosti je prisutvovao Arhiepiskop Cetinjski i Mitropolit Crnogorski Mihailo, arhimandrit Boris Bojović, paroh nikšićki, sa svještensktvom CPC, koji su osvještali spomenik komitima koji su se borili za pravo, čast i slobodu Crne Gore 1916-1929. Otvaranju spomenika komitima u Nikšiću, prisustvovali su predstavnici javnog i kulturnog života, kao i veliki broj građana. Ceremonija je počela intoniranjem crnogorske himne. Iz okupljene mase čuli su se povici “Nikad više 1918”.

Spomenik je djelo akademskog vajara Sretena Milatovića, kombinacija je bijelog autohtonog nikšićkog kamena i stakla. Visok je skoro tri metra. Spomenik ima dva kamena stuba koji predstavljaju komitske pokrete, dok je između njih stakleni stub kao simbol savremene Crne Gore. Stubovi su na vrhu spojeni kamenom gredom u obliku crnogorske kape sa komitskim grbom, dok na Spomeniku piše “U slavu crnogorskih komita koji su se borili za pravo, čast i slobodu Crne Gore 1916-1929”.

U Episkopskom domu Crnogorske pravoslavne crkve (CPC) u Nikšiću, u kapeli Svetoga Đorđa, juče, na Aranđelovdan, obavljeno je prvo vjenčanje. Brak su sklopili Đukanović Zoran i Đurović Milica.

Tom prilikom paroh nikšićki, arhimandrit Boris Bojović, kazao je da blagodari velikom Bogu na daru kojim je ukrasio ovaj grad – kapeli Crnogorske Pravoslavne Crkve – u kojoj, po prvi put nakon 1918. godine, Crnogorci mogu da se pomole Bogu, vjenčaju i krste.

Vjenčanje odnosno sveta tajna braka je molitveni čin, kojim se u pravoslavnoj crkvi sjedinjavaju dvoje ljudi za čitav život.

Prema pravilu, obred vjenčanja u crkvama se obavlja u toku prijepodneva, jer tada se sunce rađa i napreduje. Simbolika obreda vjenčanja: voštane svijeće simbolizuju čistotu i vječnu svjetlost carstva nebeskog, burme na četrvtom prstu desne ruke, simbolizju vječnost bračne zajednice i vjernost do kraja života, kruna takođe predstavlja vječnost bračne zajednice, krug bez prekida, zajednička čaša, zamjena je za svetu tajnu pričešća, mladencima se tokom vjenčanja platnom vezuju desne ruke i to je čin koji simbolizuje vječitu životnu vezanost.

Delegacija Ukrajine sa predstavnicima Savjeta Evrope koji su u radnoj posjeti Crnoj Gori, posjetila Parohiju nikšićku Crnogorske crkve. U Episkopskom dvoru Crnogorske crkve u Nikšiću, smještenom u ljetnjikovcu kralja Nikole, podignutom 1880. godine, dočekao ih je arhimandrit Boris Bojović. Otac Boris, pozdravio je visoke goste, i poželio im dobrodošlicu i izrazio zadovoljstvo i zahvalio im na posjeti Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi.

U govoru, istakao je veze između Ukrajinskog i Crnogorskog naroda kao i naše dvije sestrinske crkve, ističući da se Crnogorska crkva moli za konačni mir u Ukrajini, i da se iskreno raduje tomosu koji će Vaseljenska ubrzo uručiti Kijevskoj patrijaršiji. Ispred delegacije Ukrajine, zahvalio se Igor Stokoz, prestavnik Donjecke državne administracije. Na kraju, kazao je, da će tomos dati podsticaja da dvije sestrinske crkve, Crnogorska i Ukrajinska, uspostave još plodonosniju saradnju, na sreću naša dva naroda i dvije pravoslavne crkve.

Princ Nikola Petrović Njegoš posjetio je sjedište episkopije ostroško-nikšićke, neposredno poslije zvaničnog otvaranja Episkopskog doma u Nikšiću – Ljetnjikovca kralja Nikole. Princa je dočekao arhimadnrit Boris Bojović u prisustvu Sonje Nikčević i Marka Radojević, potpredsjednika Opštine Nikšić.

Prilikom obilaska objekta princ Nikola je izrazio svoje divljenje kvalitetom izvedene rekonstrukcije Ljetnjikovca kralja Nikole u Nikšiću, čije je projekat urađen u skladu sa preporukama Uprave za kulturna dobra Vlade Crne Gore.

Princ Nikola je upoznao domaćine sa radom Fondacije Petrović Njegoš koja je osnovana sa ciljem poboljšanja i unaprijeđenja kvaliteta života stanovnika Crne Gore i opšte društvene situacije u zemlji.  Od 2012. godine, kada je osnovana, Fondacija podržava i razvija projekte kroz saradnju sa brojnim partnerima iz državnog i privatnog sektora. Oblasti u kojima Fondacija usmjerava svoje djelovanje podijeljene su u tri programske cjeline: solidarnost, zaštita životne sredine i održivi razvoj, i kultura, istorija i edukacija.

Danas je u Nikšiću obilježen završetak radova na rekonstrukciji kulturnog dobra Ljetnjikovac kralja Nikole, koji je Opština Nikšić ustupila na korišćenje Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi za potrebe Ostroško-nikšićke episkopije.

Na svečanosti je govorio ministar kulture Aleksandar Bogdanović, koji je u svom obraćanju istakao da je Nikšić grad bogate kulturne tradicije, na čijoj teritoriji se nalaze neki od najznačajnijih segmenta crnogorske kulturne baštine.

"Njena raznovrsnost nam svjedoči o burnoj i kompleksnoj istoriji ovog prostora, na kom su brojne kulture ostavile trag. Svo to nasljeđe Opština Nikšić i Država Crna Gora čuvaju i štite za buduće generacije, kao važan faktor crnogorskog nacionalnog bića i dugoročni resurs za očuvanje naših identitetskih osobenosti.  Znamo da u njima duhovna dimenzija ima posebno mjesto, ono u kojem se osjećanje pripadnosti manifestuje u intuitivnim slojevima bića, a takvo osjećanje je kod Crnogoraca istrajavalo i u najtežim egzistencijalnim iskušenjima. Zato ne čudi što su naši preci borbu za slobodu tako često poistovećivali sa borbom za vjeru. Upravo nas zbog toga raduje činjenica što će ovim objektom raspolagati Crnogorska pravoslavna crkva, ona koja čuva našu istinsku i autentičnu duhovnost.”, rekao je Bogdanović.

“Gradnjom ovog ljetnjikovca, prvog objekta koji je u Nikšiću izgrađen za potrebe državnog aparata, Kralj Nikola je pokazao duboku svijest o državotvornom uobličenju tadašnjeg prostora Crne Gore, koje je u velikoj mjeri definisano materijalnim i graditeljskim dokazima razvoja kraljevine. Zato danas, obnavljanjem ovog objekta, ispunjavamo dug prema onima koji su u jednoj složenoj epohi pokazali visoku vizionarsku i državotvornu svijest,” dodao je ministar Bogdanović.

Na svečanosti je govorio i Mitropolit Mihailo koji je naveo da će u Ljetnjikovcu kralja Nikole biti smješteno sjedište Ostroško-nikšićke episkopije. Posebno je zahvalio Opštini Nikšić što je navedeno zdanje ustupljeno na korišćenje Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi.

Mitropolit CPC Mihailo, istakao je zadovoljstvo što je otvoren rekonstruisani ljetnjikovac, napominjući da je ovo značajan objekat za Crnu Goru i sve Crnogorce.

„Ovo je teritorija Crnogoraca, i svih građana koji Crnoj Gori žele dobro. Siguran sam, iako neki misle da je ovo njihova teritorija, nikad nije ni bila, nego crnogorska. Mislim da je pravo vrijeme kad smo se probudili i utvrdili i saznali da je ovo teritorija Crnogoraca, i svih građana Crne Gore koji joj žele dobro. Ne može ovdje niko se širiti ni šepuriti da govori ono što ne priliči crnogorskim građanima i crnogorskoj istoriji“, rekao je mitropolit.

Arhimandrit Crnogorske pravoslavne crkve Boris Bojović je u svom obraćanju naveo da je jako puno vremena, požrtvovanja i rada uloženo da se objekat dobije, zahvaljujući posvećnosti Opštine Nikšić, kao i svih donatora koji su učešćem u rekonstukciji objekta dokazali da su prijatelji CPC i Crne Gore.

"Opštini se zahvaljujemo jer je znala kako da Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi dodijeli prvi istorijski i prvi državni objekat u ovom gradu.”, naglasio je Bojović.

Na današnjoj svečanosti priređen je i bogat kulturno umjetnički program.

Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски,
поглавар Црногорске Православне Цркве
Митрополит Борис (Бојовић)

Живот Митрополита Бориса (свјетовно име Бојан Бојовић) укоријењен је у дубокој историјској, државотворној и духовној вертикали Црне Горе. Његова биографија не може се разумјети изван породичног завјета који се у братству Бојовић из Жупе Никшићке преносио вјековима, завјета слободе, части и одговорности према црногорском народу и црногорској држави. Тај завјет у Црној Гори никада није био апстрактна идеја, већ обавеза, потврђивана личним дјелом, жртвом и истрајношћу. Митрополит Борис је директни потомак црногорских војвода Илије и Јована Бојовића, људи који су у свом времену носили терет народне судбине, политичке одговорности и ратничке части.

Породична историја Бојовића обиљежена је и дубоким страдањима. Године 1918, у времену слома црногорске државе и окупације, страдала су два брата његовог ђеда – Благота и Сава Бојовић. Њихова погибија остала је трајно уписана у памћење као цијена вјерности Црној Гори. У истој слободарској линији налази се и барјактар Филип – Деша Бојовић, чукунђед Митрополита Бориса, који је погинуо носећи црногорски крсташ барјак своје чете у бици на Вучијем долу, једној од најславнијих побједа у црногорској историји. Његов ђед Милош Бојовић био је учесник Народноослободилачког рата од 1941. године, као партизан и антифашиста, потврђујући да се слободарска нит у овој породици протезала кроз различите епохе, али са истим суштинским циљем, очувањем слободе Црне Горе.
Истовремено, савремена историја биљежи и раскораке унутар шире породичне лозе. Потомци трећег брата Митрополитовог ђеда, познати као Радованови потомци, нијесу се опредијелили за црногорску државну и идентитетску вертикалу, већ су се сврстали уз интересе Српске православне цркве и српских националних структура, отворено се супротстављајући Црногорској Православној Цркви, црногорском језику и црногорском идентитету. Тај раскорак унутар исте лозе свједочи о дубини историјских ломова и подјела које је Црна Гора преживјела и потврђује да породично поријекло само по себи не одређује вриједносни пут, већ лични избор, савјест и одговорност.

Пресудну улогу у његовом животу имали су отац Момир и мајка Зорица, који су му од најранијег дјетињства били стална подршка и ослонац. Њихова снага била је тиха, али непоколебљива у тренуцима притисака, пријетњи и личне опасности стајали су уз њега, свјесни да њихов син не бира лак пут служења Богу и Црној Гори. Мајка Зорица потиче од чувене јуначке породице Раичковић са Параца у Љешанској нахији, братства познатог по барјактарима, командирима, војсковођама и великим јунацима црногорске историје. Свијетла ујчевина како је назива Митрполит Борис дубоко је уткана у његов карактер, дајући му ону смирену, али одлучну снагу да у пресудним тренуцима остане усправан.

Већ у раној младости Митрополит Борис показује снажну приврженост Богу. Године 1996. почиње да пјева у хору при Цркви Светог Ђорђа у Подгорици и тада јасно изражава жељу да постане свјештеник. Због младости и изостанка подршке да се одмах опредијели за богословију, уписује средњу техничку школу. Ипак, у породици у којој је његован црногорски патриотизам и свијест о самосталној Црној Гори, није постојала дилема ђе припада духовно. Уз благослов родитеља, доноси одлуку да свој живот веже за Црногорску Православну Цркву.

Дана 24. јуна 1998. године долази у Црногорску Православну Цркву на Цетињу, код тадашњег епископа Михаила, а већ 12. јула исте године бива произведен у чин ипођакона. Од самог почетка његова служба није била ограничена само на олтар. Учествује у организацији Општецрногорског збора 31. октобра 1998. године на Цетињу, када је епископ Михаило изабран за митрополита ЦПЦ. У годинама које слиједе преузима огроман дио организационог и административног терета: одржавање Владчанског дома, вођење канцеларијских послова, дочек домаћих и страних гостију и учествовање у свим активностима неопходним за опстанак Црногорске Православне Цркве у периоду тешких притисака и институционалне блокаде. Од 2007. године обавља дужности секретара Митрополитског савјета, Митрополитског управног одбора и Светог Синода, чувајући институционални континуитет Цркве.

Године 2002. прихвата се обнове Манастира Бешка на Скадарском језеру, обнове која је насилно спријечена, што додатно учвршћује његову одлучност. Након завршетка средње техничке школе на Цетињу, 2003. године одлази у Италију, у Манастир Светог Антонија Великог Бугарске православне цркве у Априлији, ђе завршава Академију Светог Максима Исповједника 2005. године. Током боравка у Италији усавршава италијански и румунски језик.

По повратку у Црну Гору, јануара 2006. године бива произведен у чин ђакона, а 12. фебруара исте године рукоположен за свјештеника у Цркви Светог Јована Крститеља у Бајицама. Исте године прихвата парохију у Котору. Током 2006. године даје велики, тихи допринос осамостаљењу Црне Горе кроз разговоре, проповиједи и пастирско дјеловање. У Котору и Боки Которској снажно организује црквени живот, окупља вјернике, јача црквене општине и оставља трајан траг у обнови духовног идентитета на Приморју. У том периоду изграђена је Црква Светог Петра Цетињског у Старом граду Котору.

Године 2008. заједно са оцем Момиром и стрицем Љубомиром дарује Црногорској Православној Цркви 12.000 м² породичног имања у Риśем долу код Никшића за изградњу Манастира Светог Владимира Дукљанског – првог манастира чија је изградња започета у Црногорској Православној Цркви након 1918. године. Изграђен је и приступни пут у дужини од око 800 метара. На Малу Госпођину 2008. године, приликом освештања темеља манастира, он и његов стриц преживљавају покушај убиства; нападачи су правоснажно осуђени.

Почетком 2010. године прихвата парохију у Никшићу и исте године, благословом Архиепископа Александра, викара Патријарха Филарета, уписује Кијевску Православно-Богословску Академију Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Златоврхном манастиру у Кијеву. Стипендију за школовање добија од Фондације Свети Петар Цетињски. Тадашњи ректор Академије био је Митрополит Епифаније, данашњи поглавар Православне Цркве Украјине, признате од Васељенске патријаршије. Академију завршава 2014. године.

У Никшићу се доноси одлука да се, умјесто наставка изградње манастира у Риśем долу, формира снажан духовни центар у самом градском језгру. Општина Никшић додјељује на трајно коришћење Љетњиковац краља Николе, који је био у потпуно руинираном стању. Уз помоћ вјерника и пријатеља, Љетњиковац је у потпуности обновљен и претворен у Епископски двор Острошко-никшићке епархије. У Никшићу се развија богат духовни и културни живот: организују се бројне духовне вечери, промоције књига, предавања.

Дана 26. јула 2016. године у Кијеву прима монашки постриг по благослову Патријарха Филарета и чин митроносног архимандрита. За епископа острошко-никшићког хиротонисан је 16. јуна 2019. године у Цркви Светог Ивана Црнојевића на Цетињу.

Као епископ и митрополит развија снажно духовно, организационо, дипломатско-црквено и патриотско дјеловање. Био је једини владика Црногорске Православне Цркве који је током боравка у септембру 2022.године у службеној поśети Сједињеним Америчким Државама године имао девет званичних састанака у Стејт дипартменту, Конгресу и Сенату, представљајући Црногорску Православну Цркву и питање црногорске црквене слободе на највишем међународном нивоу. Боравио је и у службеним поśетама у Украјини, Аргентини, Аустрији, Њемачкој, Чешкој, Пољској, Румунији, Грчкој, Бугарској, Италији, Косову, Молдавији...

Течно говори, пише и преводи са италијанског језика, а служи се енглеским, румунским, украјинским, шпанским и руским језиком.

Посебно мјесто у његовој биографији заузимају догађаји из 2021. године на Цетињу, када током протеста против насилног устоличења митрополита СПЦ у Цетињском манастиру стаје сам испред кордона полиције, захтијевајући да се не бије народ, остајући миран и усправан као славне Црногорске владике пред својим народом.

У свакодневном животу Митрополит Борис остаје прије свега молитвеник. Свакодневно се моли, а сваке неђеље и сваког црквеног празника служи Свету литургију. Скроман је, приступачан, посвећен свјештенству и младима, поштујући традицију, али ширећи мисију Црногорске Православне Цркве у савременом духу.

На Општецрногорском збору 3. септембра 2023. године изабран је за Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског, поглавара Црногорске Православне Цркве, чиме је потврђено да је његов животни пут био и остао служење Црној Гори и Црногорској Православној Цркви, у молитви, истини и борби.

На приједлог Митрополита Бориса је на првом засиједању Светог Синода 2023. године спроведена одлука Општецрногорског збора и канонизован Свети Антоније Митрополит Црногорски и његове свете мошти пренешене су у цркву светог Ивана Црнојевића на Цетињу.